We use cookies to personalise content and ads, to provide social media features and to analyse our traffic. Read more…
Tuesday
10
APR

O ''Utopiji pravila'' Davida Graebera

18:00
19:30
BEOPOLIS
Event organized by BEOPOLIS

Get Directions

Category
#var:page_name# cover

Angažovana lektira - april

U okviru nove tribine razgovaraćemo o knjizi ‘’Utopija pravila: o tehnologiji, gluposti i skrivenim radostima birokratije’’ (2015.) autora Davida Graebera, koja je otvorena kritika birokratske kulture i tehnologije današnjice.

Učestvuju: Stefan Aleksić i Petar Protić

Kako antropolog David Graeber konstatuje, u sedamdesetim godinama prošlog veka došlo je do važnog preokreta kada je reč o globalnom tehnološkom razvoju pri čemu su otpočele masovne investicije u tehnologije koje unapređuju društvenu kontrolu – posebno korisne za radnu disciplinu i surveillance. Kompjuteri su otvorili određene prostore slobode ali, iako se na njih gledalo kao na tehnologije alternativne budućnosti, daleko od toga da su poveli ka antiradnom etosom Abbie Hoffmana ili Guy Deborda.

Informacione tehnologije su dozvolile finansijalizaciju kapitala što je radnike uvelo u još veće dugove, a poslodavcima omogućilo da kreiraju ‘’fleksibilne’’ radne režime koji su doveli do uvećanja ukupnih radnih što se ispostavilo se kao jedna neoliberalna, ekonomska reforma tržišta rada koja je posledično zahvatila sve delove sveta osamdesetih i devedesetih godina XX veka. Ako je postojala efikasnost u nečemu, smatra Graeber, to je bila efikasnost u depolitizaciji rada. A devastacija tradicionalnih fabričkih poslova dovela je i do poraza sindikata pa je bilo kakva efektivna politika radničke klase razorena.

Kao svojevrsni paradoks kapitalizma javljaju se ‘besmisleni poslovi’ glomaznog administrativnog sektora, sektora usluga i novih industrija. Službe ljudskih resursa, odnosa sa javnošću, finansijskih usluga, telemarketinga, zdravstvene ili akademske administracije, angažuju ogroman broj radnika za sferu poslova koju će Graeber nazvati ‘bullshit jobs’ o čemu će dosta pisati u kasnijim tekstovima. Jedna od karakteristika tih poslova jeste da oni obezbeđuju senzibilitet sličan vladajućoj klasi – to je delovanje iz perspektive menadžera i administratora. Graeber se, međutim, pita ko je i zašto smislio ovakav sistem? Nešto se neobično desilo sa kapitalizmom. On ne bi trebalo da stvara beznačajna radna mesta. Poslednje što nekome željnom profita treba jeste radnik kojeg nije morao da zaposli. Pa, opet, to se dešava.

Kao objašnjenje se nudi da je birokratija zahvatila sve. Navodi primer: odete u neku državnu administraciju gde ostajete dok ne dočekate osobu koja će se pozabaviti vašim problemom. A onda odete u prodavnicu računara i opet morate da čekate eksperta koji je zadužen baš za vaš interes. U stvari, to je ista birokratsko-tehnokratska kultura samo što je propaganda učinila da verujemo da su samo državni službenici birokratizovani, pa sve osim toga ne percipiramo kao problem. Mi živimo u duboko birokratizovanom društvu. Ako to ne primećujemo, to je zato što su birokratske prakse i htenja postale toliko ubedljive da su nevidljive. A u tome su kompjuteri odigrali glavnu ulogu. Softveri nisu olakšali administrativne procedure u poslednjim decenijama niti su nas izbavili od rada. Naprotiv, pretvorili su nas u full-time administratore.

Plašljivi birokratski duh uspeo je, smatra Graeber, da kontaminira sve aspekte intelektualnog života. Sada se govori jezikom kreativnih preduzetnika. Ono što je nekada bio domen društvenih ekscentrika, sada je domen profesionalnih self-marketera. Korporativna birokratija je uništila istraživačku originalnost. Nema više mesta za onoga ko je eksentričan pa makar i briljantan. Pitanje je da li bi danas savremene inkarnacije Gilles Deleuzea, Michel Foucaulta ili Pierre Bourdieua (koji su bili društveno neprikladni) mogle uopšte da diplomiraju. Univerziteti, državni aparati baš kao i privatne kompanije baziraju svoje organizacione forme na korporativnim formama, usvajajući njihov jezik i senzibilitet, odnosno kulturu.

I upravo je ono što dominira - birokratska kultura. Internet i Silicijumska dolina su uspele da postanu deo kolektivne fascinacije i mita. Tako su odvukle pažnju od onoga što se zaista dešava. Naime, počeli smo da verujemo da istraživanje i razvoj pre svega zavise od malih grupa preduzetničkih timova koji, decentralizovano, stvaraju open-source softvere. Ali, situacija je obrnuta. Tehnološki razvoj i dalje zavisi od džinovskih, birokratskih projekata.

Graeber sugeriše da iako je tehnologija bila velika nada prirodnih nauka i medicine, ne samo da nije pronađen lek za rak nego nismo u mogućnosti da se odupremo ni običnoj prehladi. Najefektnije, čini mu se, što je medicina donela jesu lekovi poput Prozaka koji služe da nas zahtevi novog vremena ne učine potpuno nefunkcionalnim i ludim.

Ciklus razgovora ‘’Angažovana lektira’’ je iniciran od strane Centra za studije medija i komunikacije, pri Visokoj školi za komunikacije u Beogradu.