We use cookies to personalise content and ads, to provide social media features and to analyse our traffic. Read more…
Wednesday
11
APR

Розмарина беба, филм Романа Поланског

19:00
20:30

Get Directions

Category
#var:page_name# cover

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Романа Поланског "Розмарина беба" – сцена “Петар Кочић”, сриједа, 11. април 2018. године у 19.00 часова (улаз са бочне стране).

УЛАЗ СЛОБОДАН!
Разговор о филму након пројекције.
Разговор води Славиша Радан, драматург.

„Розмарина беба“ - ремек-дјело филмске режије! Филм је, по роману Ајре Левина, режирао Роман Полански, мајстор истраживања мрачних предјела људске психе. И човјек који се никада није либио да искаже свој став према било којој од догми са којом се сусрео. У Филмотеци смо већ имали прилику видјети “Слијепу улицу”, још једно његово ремек-дјело, црну комедију у којој се на специфичан начин портретирају бизарни људски односи с тематиком притајених “мучитеља” и њихове “жртве”. О овом филму и битним појединостима Романове биографије можете прочитати на страници slavisaradan.weebly.com , под менијем ДО САДА СМО ГЛЕДАЛИ – НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ РС).

Многи „Розмарину бебу“ трпају у хорор оквире, што има смисла само ако израз „хорор“ третирамо у његовом некадашњем, изворном значењу. Данас међутим - у ствари, већ дуже вријеме - израз, у оквиру филмске терминологије има сасвим другачије значење, а оно овде није ни вриједно помена. Али ћу зато поменути да „Розмарина беба“ не посједује ниједан од уобичајених елемента који се редовно срећу у такозваним хорор филмовима - нема визуелно застрашујућих сподоба, нити било каквих филмских трикова који треба да застраше. Шта у основи један филм чини режијским ремек-дјелом? Одговор изгледа једноставан – атмосфера. У „Розмариној беби“, примјеру ремек-дјела филмске режије, врхунска атмосфера је постигнута без иједног специјалног ефекта, и то тако да нас разара изнутра – из срца нашег бића.


А како ју је Полански створио? Начином на који снима посве уобичајене ситуације из свакодневног живота. Снима често камером из руке, али оно што добијемо нема апсолутно никакве сличности са савременим филмовима сниманим камером из руке. Гурајући нам пред очи те необичне кадрове, Полански растаче нашу удобну сигурност коју нам нуди позиција сједења пред екраном. Стога и ми, као и главни лик филма, постајемо дезорјентисани а да се притом субјективни кадрови не користе често. То је зато што је Полански заиста један од ријетких режисера који у сваком свом филму успијева призвати оно инстиктивно у нама, а тиме и у великој мјери угушити нашу рационалну перцепцију. Поготово када је, као у „Розмариној беби“ додатно потпомогнуто генијалном музичком темом невине дјечије успаванке. И овај, као и већина филмова Поланског, посједује велику дозу црног хумора за који нисте начисто да ли вам олакшава или отежава ситуацију. Када се све речено споји са одличним сценаријем, онда филмско ремек-дјело не може изостати. У једном тренутку, негдје при крају филма, изговара се реченица: „Он ће спасити презрене и осветити се у име спаљених и мучених!“ Спаљени и мучени су, наравно, они које су кроз историју разне врсте инквизитора „збрињавали“ у Божје име. То је једна од повезница филма Романа Поланског са недавно приказаним “Вјештицама”, данског режисера, Бењамина Кристенсена. Повезница се налази на релацији “обичан човјек - црква тј. религијска догматика – Бог”.
Но, ко је Он – спасилац из горе поменуте реченице? Ко ће то спасити презрене? Па... надам се да ћемо одговор изнаћи до краја овог текста. Филм се може посматрати као типичан фаустовски моменат – Гај, иначе веома отворена особа, склон црном хумору (Полански се кроз његов лик учитава на сваком кораку), неафирмисани је глумац који продаје душу да би му глумачка каријера кренула вртоглавом брзином. Жена му Розмари, његова је супротност – крхка и наивна, попут малог дјетета. Углавном се поистовјећује с Гајевим мишљењем, чак иде до те мјере да често понавља ријечи које Гај користи. Престрашена, збуњена, али изузетно, изузетно осјетљива, поготово након што схвата да се Гај све више удаљава од ње. Оптерећена је, за њу непознатим свијетом глуме који не разумије, католичанством, а узнемирују је и халуцинације, нарочито након што затрудни. А када се томе дода и сумњиви напитак који јој свакодневно спрема, преко сваке мјере знатижељна комшиница (игра је Рут Гордон), ничему се више не треба чудити. Филм се такође може посматрати и као низ несрећних случајности које Розмари, због предпорођајних хормоналних поремећаја, параноидно доживљава као ђаволска дјела. Ипак, оно најзначајније, назире се из саме атмосфере коју нам подастире Полански – то је неподношљива атмосфера отуђеног свијета као непожељног мјеста за живот, барем за невина, емпатична бића попут Розмари. Представника таквог свијета је више, али је можда понајбољи примјер др Абрахам Саперстин - гинеколог најбоље репутације у цијелом Њујорку. Међутим, његова друга страна личности, његово суштинско „ја“, јесте мрачна манипулативна страна коју нам Полански лагано објелодањује. Сцена у просторији ординације др Хила, у којој је за Розмари, у том тренутку угашен и посљедњи трачак наде након што је др Хил оставља на цједилу, ужасавајућа је. А сва се језа нагомилава из начина на који Полански снима. Камера је постављена тако да фокусира Розмари која сједи на кревету док Саперстин стоји изнад ње (види се од половине груди на доле). Њен понижавајући положај, Полански не истиче тек тако - глава јој се налази отприлике у висини докторових препона у моменту када јој он хладно, али изузетно пристојно, пријети лудницом. У годинама када је филм настајао, неолиберални глобални систем започињао је свој пут. Да ли случајно или не, др Саперстин неодољиво подсјећа на свјетски утицајне људе који контролишу најважније позиције у најмоћнијим владама свијета, најмоћнијим мултинационалним корпорацијама, као и најмоћнијим глобалним медијским кућама. А са друге стране, лик Розмари јесте типичан представник оних незаштићених, који су на тржишту рада постали само роба и на чији рачун, др Саперстин и њему слични, живе. Најдрастичнији примјер оваквих односа данас, јесте злоупотреба дјечије радне снаге неразвијених земаља - захваљујући суровом закону тржишта, претварају их у робове који раде исцрпљујуће дуго и у застрашујуће нехигијенским условима. С обзиром да неолиберални глобални систем представљају људи попут др Саперстина (најмоћнији појединци, међусобно увезани и обезбјеђени сигурним позицијама у друштву), чини се да филм жели задржати нагласак на идеји да читав свијет у коме живимо, овако осмишљен, јесте ђаволско дјело. Присутан је и директан негативни осврт на католичанство при чему се сва та иконографија назива шоу-бизнисом. Све вријеме се, и коренспондира са хришћанским догмама, и истовремено њима поиграва. А ако смо у стању да одбацимо све предрасуде које нам намеће хришћанска идеологија, само по себи поставља се питање „Ко је онда тај ђаво и каква је његова улога?“ Одговор, чини ми се, гласи „Ђаво је метафора! А улогу му дајемо ми – учитавањем наших жеља.“ Посматрајући класично учење да Бог мотри на нас, па нам онда сходно томе и помаже у нашим ситним људским невољама, увиђамо да ту нешто не штима. Ако подигнемо главу и ослушнемо, увјерићемо се да стварни свијет дефинитивно демантује такво учење. Јер још увијек нема одговора на питање „Зашто дјеца пате?“ Али ћемо зато чути на безброј догматских реченица (попут оне у тексту поменуте) у којима неко даје себи за право да проповиједа у име Бога. И иза свих стоји човјек. Као што је стајао и иза „божјих закона“ у вријеме оснивања инквизиције. Зато се комбиновањем поменуте реченице и саме филмске радње све намјерно и доводи до апсурда. И зато постаје неважно ко је Он – једино је важно да се у Његово име не покрећу нове догме, нове злоупотребе...

Славиша Радан

www.slavisaradan.weebly.com